Zato ovaj post nije o Parizu. Ovaj post je o ženi koja bi volela da vidi Pariz. U stvari, koja bi volela da vidi ceo svet, ali bi verovatno krenula od Pariza.
Šta mogu da vam kažem o Parizu, a da već nije 100 puta ispričano, prežvakano i na kraju ispljuvano kao kliše? Zato ću da sačekam da saberem utiske i oduzmem ove nalete depresije kad se vratim sa impresivnog mesta u neimpresivnu svakodnevnicu.
Ušla bi u kafe na ćošku i rekla “Bonjour”, naručila kroasan i sela da prelistava dnevnu štampu. Niko ne bi ni posumnjao da nije odatle. 
Posle bi prošetala pored Sene u haljini na tufnama, pa nakon što se nadisala komplimenata niz korzo, sela bi na bicikl, pokupila baget i ponela ga kući.Nekim sumanutim sticajem okolnosti, ta žena je završila na drugom ćošku planete, baš onda kad je neko rešio da ugasi svetlo i izbriše taj ćošak sa evropske mape. I onda je čekala i nadala se da će zasijati svetlo sa Ajfelovog tornja i do našeg sokaka.
A ono nije.
Naslušala se obećanja i poziva na strpljenje, kao i floskula da se svet stanjio, umanjio, da je sve na dohvat ruke.Međutim, Pariz je ostao daleko, ali ga ona bez obzira na sve gajila u sebi, a da nije ni svesna. Učila bi mene da plešem valcer, puštala stare filmove i slušala klavir. Znala po koju frazu i pričala o francuskom uticaju na ruskim dvorovima.
To se, dragi moji, ne kupuje ni avionskom kartom, ni Lui Vitton torbom, ni beretkom ispred tornja. To se oseća i živi.
Kroz mene je moja mama doživela malo Pariza, a i sveta. Iskreno, nekad mislim da je to pravi razlog mog neizdrža za putovanjima.
U meni se skupila sva želja moje majke.
Dragi moj Parizu, volela sam te i pre nego sam te upoznala, a sada i više. Ostani gde si i sačekaj moju mamu. Evo, svakog trenutka će…
