Sapia Salvani


Buka i zveket oružja postajali su sve glasniji kako se približavala prozoru na zapadnoj strani zamka. Jedva da je spavala prethodne noći, otkad je čula kako su se Gibelini povukli do brega u blizini kuće bežeći od vojske Guelfa koja je preuzela tvrđavu Kole te iste noći. Želeći da vidi ishod bitke, s’obzirom da se pročulo da će vojska Guelfa, koja dolazi iz Firence, lako nadvladati Gibeline iz Sijene. Sijenjani su, nasuprot tome, bili sigurni u svoju pobedu, kao i njihov vođa Provenzano Salvani, veliki komandant koji je osvojio bitku kod Montapertija i time postao dominus Sijene. Bio je siguran da će pobediti, posebno nakon što mu je izrečeno proročanstvo da će mu nakon bitke „glava biti najviša u taboru“.

Obrisi vojske u dolini i njihove senke koje se pomeraju preko suvih polja, bilo je sve što je videla, razmišljajući ko će izvojevati pobedu. Gibelini, frakcija kojoj je pripadao i njen pokojni muž kao i njen nećak Provenzano, bili su plemići koji su se borili na strani Kralja i Svetog rimskog carstva, dok su Guelfi bili na strani Pape, sa redovima uglavnom iz Firence. Imperijska stranka protiv crkvene, plemići protiv trgovaca.
Sapia je, s’druge strane, imala svoje razloge zbog čega je preferirala jednu stranu nad drugom i jedva je želela da sazna ishod. Srećom po nju, zamak i domaćinstvo koje je vodila otkako joj je muž umro, bio je na savršenom mestu i razdaljini za posmatranje bojnog polja. Smešten na vrhu brda, usred hodočasničke rute, s’pogledom na dvorac Monteriđioni s’jedne strane i Kolle di Val d’Elsa s’druge strane, ovaj utvrđeni zamak uvek je bio svojevrsna osmatračnica i vidikovac. Strčala je niz stepenice sa mislima fiksiranim na polje i, posle dva sprata stigla u centralno dvorište, okruženo visokim, žutim, kamenim zidovima koji su odbijali spoljašnju buku. Gurajući visoka, teška vrata izašla je napolje, gde su žamor i vika postajali jači kako je koračala oko zamka, ne skidajući pogled sa doline. Sunce joj je polako zagrevalo leđa dok je išla kroz žuta polja, između bala sena ka kuli u levom uglu. Neartikulisani zvuci i urlici sukobljenih muškaraca i njihovih mačeva, počeli su da se mešaju sa zvukom vetra koji se provlačio kroz pukotine između kamenja dok se pela kružnim stepenicama ka vrhu kule. Kada je stigla na vrh, scene u dolini su postala živopisnije, vojske su postale dva talasa koja su se ulivala jedan u drugi, zatim razdvajali, pljuskali na stranu i ponovo se spajali, prosipajući krv po polju boje meda. Bilo je očigledno je da Gibelini imaju više ljudi, ali uprkos tome izgledali su rasuto i zbunjeno, trčeći kao preplašeni mravi na koje ste bacili kamenčić. Iznenada, neki od tih mrava počinju da beže preko padina, brže i u većem broju, povlačeći se, ostavljajući Guelfe, grupisane u sredini, radosne, objavljujući pobedu i na kraju, podižući koplje u nebo sa glavom Provenzana na njenom vrhu, čime mu je glava bila najviša u logoru.

Sapia, kao srećni kos toplog zimskog dana, prkoseći Bogu, podiže lice ka nebu govoreći “O, Gospode, radi sa mnom šta želiš, učini svu štetu koju možeš, moje molitve su odgovorene i umreću zadovoljna“.

“Ona je zapravo želela da njen nećak umre, a Sijena izgubi bitku?” upitala sam, preskačući preko prosutog kamenja i puzavica umršenih oko ostataka kule. „Da, jeste. Zato je i završila u Danteovom čistilištu, u krugu zavidnih, slepa, sa očima ušivenih žicom, jer je mrzela svog nećaka i poželela da njen narod izgubi bitku “, Paolo je odgovorio .

Bili smo na putu za San Điminjano, grad tornjeva, kada je Paolo hteo da mi pokaže zamak koji je trebao da kupi. Dok smo se peli putem ka zamku, kroz stabla čempresa, pričao mi je o brojnim porodicama koji su bili njegovi vlasnici tokom poslednjih 10 vekova koliko postoji. Kad smo konačno stigli do njega, nije izgledao onako kako sam očekivala da jedan zamak izgleda. Bila je to visoka, glomazna zgrada sa debelim, žutim kamenim zidovima i malim prozorima, neravnim površinama i nivoima jer je stajala na padini i bila više puta nadograđivana tokom istorije. Ulaz je bio na gornjem delu nagiba, suprotno od celog imanja, kao da je trebalo da bude sakriven . Njegova velika i teška drvena vrata vodila su do kvadratnog dvorišta, okruženog praznim zidovima sa strane i tri sprata teresa od crvene cigle s’polukružnim lukovima nasuprot njih. Zidovi, prekriveni divljom travom i žbunjem, štitili su mirni komad unutrašnjeg dvorišta od zraka i zvukova koji su nailazili spolja.

“Moram nešto da ti pokažem”, rekao je Paolo, prekidajući tišinu, pozivajući me napolje u polje koja se proteže ka Monteriđioni zamku. Na dnu, u levom uglu polja, ono što se na prvi pogled činilo samo kao gomila krša zaraslog u korov, bili su u stvari ostaci kule, sa spiralnim stepenicama koje su pratile ostatak zida i zaustavljale se na njegovoj polovini nad kamenim ostacima rasutim po zemlji.
Prelazila sam pogledom preko oštećenih zidova i guštera koji su nestajali u njegovim pukotinama do pitomih, zlatnih brda i zelenih dolina ispred kule, kada mi je Paolo rekao „Ovo je tvoje“. Okrenula sam se ka njemu, sa upitnikom preko lica, pitajući se da li sam ga pogrešno čula. „Želim da ovaj komad zemlje bude tvoj, posebno ova kula. Ovo pripada tebi“, dodao je.
„Je l’ smo mi deo neke srednjovekovne predstave ovde? Je l’ ja sad treba da budem Ledi Sapia Salvani, a ti Lord Ginibaldo Saraćini?” našalila sam se, još uvek pokušavajući da razumem šta je upravo rekao, gledajući napred i nazad ka njemu, kuli i zamku.
“Može biti . Voleo bih da mislim da sam zgodniji od njega, ali šta god ” rekao je šutirajući sive kamenčiće po zemlji.

„On ovo ozbiljno? mislila sam u sebi, očiju uprtih u iste stepenice kojima se Sapia pela tog juna 1269. nadajući se da će Gibelini izgubiti bitku, iz svojih sujetnih, privatnih razloga, za koje se kasnije, kada je bila starija, pokajala.
“Ali ti sigurno nisi Sapia Salvani “, nastavio je Paolo, skrećući moju pažnju nazad, “rekla je i sama, u Čistilištu – Sapient (mudra) nisam, iako sam se zvala Sapia. Bila sam na tuđu štetu više srećna nego na svoju dobru sudbinu“.
„I Ivana, ti si sve što ona nije bila. Ti pripadaš ovoj zemlji i ova zemlja pripada tebi, više nego što je pripadala Sapiji ili bilo kome drugom po tom pitanju. Ja sam samo srećan što uopšte mogu da ti ovo ponudim. Toranj je tvoj. Pripada tebi”.

Na trenutak sam utrnula, a zatim i klimnula glavom u znak prihvatanja i neizmerne zahvalnosti i opet se osvrnula prema vrhu stepenica pitajući se da li će neko doći ovamo, nekoliko vekova od sada, posmatrati ovu gomilu kamenja i slušati priču o čoveku koji je podario toranj ženi, doneo joj tako osećaj pripadanja, obećao svoju ljubav i poštovanje i osvojio njeno srce.

«Sapient je bila, mada se Ivana zvala, veoma srećna nad svojom dobrom sudbinom», možda će reći.
Zato što ju je neko bespogovorno podržao, ja bih dodala.

Published by ratomirovna

Travel gal. Storyteller. The voluntary slave of Duda and Pier. Mother's daughter. Brother's bro. Road tripping and budget travel master. Fan of turkish coffee. Into hats. In romance with Italy since 2015. You offer an adventure, i say "yes please"

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: