Savršen život zove


“Zašto nema starih, oštećenih zgrada? Grad star kao što je ovaj bi trebao da ima nekoliko njih, zar ne?” rekao je Zavierov deda, više komentarišući, što je razbilo tišinu sa kojom smo prešli već nekoliko kanala, posmatrajući savršene , visoke i tanke, ciglane zgrade i upijajući svaki njihov detalj. Rekavši ovo, imala sam osećaj kao da je uzeo odmotane niti mojih neodređenih misli i počeo da ih sastavlja u klupko koje je imalo nekog smisla.

“Zaista nigde nema oštećene fasade, zar ne?”, pitala sam se gledajući Zavierovo nasmejano lice koje nije odavalo utisak da je ovaj podatak od ikakvog značaja za njega. On je jednostavno bio srećan što može da ovaj grad nazove svojim domom, što ima priliku da pokaže svojoj porodici da je uspeo, uz dobro plaćen posao i kupovinom stana, razmišljajući kako ću mu se i ja uskoro pridružiti čime će da precrta i poslednju stavku na svojoj >Savršen život u Amsterdamu < listi. Za trenutak sam bila ubeđena da pravi razlog zašto su sve zgrade nakrivljene, nije taj što su Mokumersi želeli da imaju više prostora na svojim gornjim spratovima, već zato što su, naginjući svoje uske vrhove prema meni, ove zgrade zapravo osluškivale sve moje nedoumice o životu u ovom mestu. Zašto ne bih želela da živim ovde? Ovo je grad snova, čist, živ, mešovit, prihvata progresivne ideje, ljude i kulture, raskalašan je i nepokolebljiv, pomera granice i postavlja trendove. Izvor mogućnosti. Negovatelj raznolikosti. Glavni grad Slobode. “Neoštećena fasada… Bez mane.”, promrmljala sam sebi u bradu, škiljeći u zgrade pokušavajući da nađem bar neku nesavršenost.

Pištav zvuk upozorenja brzo mi se približavao otpozadi i prekinuo dalje klupčanje mojih misli pri čemu sam mahinalno pretpostavila da hodam na pogrešnoj strani ulice kao što to skoro uvek radim ovde. Biciklista me je munjevito prošao, držeći telefon jednom, a upravljač drugom rukom, ne obraćajući pažnju na mene koja sam tražila mesto gde bih bila najmanja prepreka njemu i ostalima koji nailaze i jure dalje. Ovo se redovno dešava. Nulta tolerancija prema onima koji žele samo da šetaju. Bilo je rano letnje veče, ali je izgledalo kao da je tek podne, sunce se još uvek klatilo visoko na nebu, ne planirajući da nestane do 11 sati uveče . Njegovi zraci posipali su šljokice preko glatke površine kanala koji je prolazio između kuća naslaganih poput kockica čokolade, dok su brodovi uzbuđenih turista povremeno ljuljali i presecali njihove odraze u vodi.

Zavier mi je stisnuo ruku, ne bi li privukao moju pažnju, usmeravajući me kroz gomilu ljudi koji mile pored izloga seksualnih radnica, podstičući me, da se krećem brže, tako odlučno kao što me je u poslednje vreme često podsticao da se preselim kod njega. „Možeš da radiš šta god poželiš“, rekao bi i na trenutak bih mu poverovala i uljuljala se u misli o mogućem životu ovde. Kako bi bilo da se jednog jutra probudim u najslobodnijem gradu na svetu pored čoveka koga volim, da svako jutro pijem kafu sedeći na kanalu, bacam mrvice labudovima i patkama, odmahujući turistima na brodovima koji mi zavide na tom životu, kažem ” Goedemorgen ” svojim komšijama, dok ih mimoilazim na ružičastom biciklu koji mi je Zavier kupio, da kupim lale na pijaci i gauda sir od nasmejanog Marokanca u prodavnici, uzgajam paradajz i začine na balkonu i imam kučence koje ću šetati u parku kod Rajksmuzeja. Kada samo ne bih imala posao kući sa ugovorom za koji sam vezana iduće tri godine, da samo preko 50 od mojih radnih prijava nisu odbijene od strane ovog otvorenog, sveprihvatljivog društva i da samo imam pojma koji bi bio savršen posao za mene i da sam odgajana drugačije da mogu da prihvatim finansijsku podršku od muškarca, a da se zbog toga ne osećam krivom . Kad bi samo neka zgrada imala pukotinu u zidu i par oštećenih stepenica, ili da, barem, postoji neka prastara kućica koja jedva stoji sama, iz koje rastu korov i šiblje, propala jer je svedočila nekim turbulentnim vremenima. Onda bih se možda osećala shvaćenom i manjim uljezom, bez pritiska da popravim svoje pukotine i nesavršenosti trudeći se da se uklopim u ovaj predivan grad. Možda bih tada imala malo petlje, pa bih i sama preživela neka burna vremena ovde. Možda.

Published by ratomirovna

Travel gal. Storyteller. The voluntary slave of Duda and Pier. Mother's daughter. Brother's bro. Road tripping and budget travel master. Fan of turkish coffee. Into hats. In romance with Italy since 2015. You offer an adventure, i say "yes please"

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: