Otkrivanje Italije, deo 5: Uštipci i peščana planeta Tattoine


“O Dio” je bilo sve što je zacvileo s’vremena na vreme , kad god bismo prešli preko neke izbočine na putu, zajedno u paketu sa pominjanjem Svete Marije, Svete Lucije i ostalih svetaca onog momenta kad smo prešli na ulicu pokrivenu kaldrmom. Nisam mogla da mu se ne nasmejem, pri čemu sam dobila nekoliko sočnih fanculo i podsetnik da njegova zadnjica, za razliku od moje, nije napravljena od jastučića i da će mu bešika ubrzo pući, a on će da se postara da, ako se to desi, sve poleti prema meni. Zaista, njegova zadnjica je bila prilično siromašno skrojena, kao da ga je Bog kreirao odozgo na dole i ostao bez materijala za njegov niži deo. To nije bio Paolov izbor, toliko mu priznajem, ali, mogao je da ode u toalet i skrati sebi muke pre nego što smo uskočili u ovo čudo. Nije mi uopšte jasno zašto smo uopšte seli u jedan od ovih italijanskih “rikša” auta na turu gradom kada je očajnički trebao da ide u WC. Zapravo, naravno da znam zašto, onog trenutka kada je shvatio da moramo da se vratimo uzbrdo, zazviždao je jednom momku koji vozi ove male automobile i započeli smo obilazak na koji ni jedno ni drugo nismo obraćali pažnju. Pre toga, lutali smo Materom, počevši od centra grada, na vrhu brda, silazili naniže, dok nismo stigli do katedrale postavljene na strmoj litici, sa pogledom na pećine iskopane u brdu na drugoj strani provalije. Zapravo, ceo ovaj grad je napravljen od, ili na pećinama ukopanih u brdu i bio je jedan od najsiromašnijih gradova u Italiji tokom 50-ih , gde su neke porodice od po čak sedam članova i dalje živele sa životinjama u njihovim pećinama i bez struje. Danas je situacija znatno drugačija, pećinske kuće postale su turističke atrakcije, različitog, nejednakog oblika, sa grubim, peščano žutim površinama i zidovima, postavljene nad provaliju. Podsetilo me na neke svetove Ratova Zvezda, poput planete Tatuin, dok je grad u stvarnom životu dobio svojih pet minuta slave kao Jerusalim u Gibsonovom filmu “Hristova strast” i kao set za 25. film o Bondu – Nema vremena za smrt.

Gledajući ga iz daljine , gde je izgledalo kao da nema reda, zgrade su uranjale jedna u drugu, zatim izranjale u novom, užem redu sve do kule na vrhu, podsećao me je na Krako, mali grad koji smo posetili istog dana, poznat i kao grad duhova jer je u potpunosti napušten 1991. godine zbog zastrašujućeg zemljotresa koji mu se desio. Grad je takođe smešten u Bazilikati, u blizini Matere i izgleda fascinantno gledan iz daljine. Zgrade peskovite boje i površine postavljene su i naslonjene na 400 metara visokoj steni, delimično se nadovezujući na nju, sa tvrđavom i visokom kulom na samom vrhu. Da bi ušli, morali smo da kupimo ulaznice i dobijemo vodiča koji nam je davao smernice zajedno sa zaštitnim šlemovima, koje, možete da nagađate, Paolo nije mogao da namesti tako lako zbog njegove malo veće glave. Kao što sam pomenula, Bog ga nije poštedeo materijala u njegovim gornjim delovima, a on je uvek isticao kako velika glava označava posedovanje velikog mozga. A da i ne spominjem da je istog momenta kada je konačno stavio šlem, melodija Super Maria počela da mi se vrti u glavi. Veći deo grada bio je u kamenim ruševinama, sa nekoliko slomljenih pločica, sudopera, prljave odeće ispod, prosutih tragova ljudi koji su morali da napuste svoje domove u žurbi. A usred ovog mrtvog grada, jedno živo biće, šeta se okolo, bez karte: Magarac. Mirno se vrti oko ruševina, baveći se svojim poslom. Vodič nam je rekao da njegov vlasnik i dalje živi na obroncima grada i jedini ne želi da proda svoj deo ljudima koji bi želeli da od celog mesta naprave muzej. Tipičan tvrdoglavi Italijan sa juga.
Mi o vuku, a vuk zvani Paolo je bio dovoljno tvrdoglav da krene na vožnju naših života kroz Materu, sve dok nismo krenuli nizbrdo, dugom, neravnom ulicom sa kaldrmom, gde se njegova tvrdoglavost smanjivala sa svakim kamenom koji smo prelazili. “Fermi!” povikao je čim je ugledao dva čarobna slova W C i konačno otišao u toalet. Kad je izišao, imao je onaj izgled čoveka koji je sposoban za sve, koji mi svi imamo u tim situacijama, čoveka koji ponovo toliko ceni život i donosi odluku da ništa ne uzima zdravo za gotovo. Posebno ne odlazak u toalet. Najmanje stvari vode do najupečatljivijih otkrića, zar ne? U svakom slučaju, odlučili smo da nastavimo hodajući ostatkom puta i uživamo u sporom osvetljavanju prozora i paljenju uličnih svetala, dok su mračni oblaci grizli i poslednje parčiće vedrog neba .
“Je l’ si spreman da opet napuniš stomak, Gospodine?” pitala sam ga, dok sam tražila fino mesto gde bi mogli da odmorimo i pojedemo nešto lepo i masno. “Da, i moraćeš da probaš specijalitet Bazilikate i celog juga, petolle“, odgovori Paolo.
Kišica, koja je polako počela da sipi, otežala je potragu za savršenim mestom, ali čim smo zašli za ćošak posle glavnog trga i naišli na jedan ušuškan restoran sa upaljenim svećama i pokrivačima na stolovima na maloj piazzi, znali smo da je to to. Čak i da nije , nismo imali luksuz da budemo previše izbirljivi. Naručili smo čuvene pettole za predjelo i domaće vino, uz puno toga kao glavno jelo i zadovoljno sam se uvila u ćebe. Vino rosso i pettole stigli su pet minuta kasnije, jedno hladno drugo toplo, direktno iz friteze, a Paolo je gurnuo ove male, tople jastučiće prema meni da ih probam, dok je polako točio puno vino. Čim sam probala mali, smežuran komad prženog testa, osmehnula sam se i rekla “uštipci”. To je bilo isto pecivo koje je mama pravila dok sam bila dete, mali komad testa stisnut „kao da uštineš nečiji obraz“ i bačen u ulje na minut, sve dok ne poprimi zlatno žutu boju i može da se jede uz gotovo sve, slano ili slatko. Lična preporuka – ajvar, kajmak ili džem. Prste da poližeš.
“Salute”, rekao je Paolo i otpila sam gutljaj snažnog, crnog vina, uronila dublje u ćebe, gledajući kako kapljice kiše padaju sa ivice krova, jedući veliki komad svog detinjstva u najstarijem gradu u Evropi.
“Salute”, odgovorila sam.

Published by ratomirovna

Travel gal. Storyteller. The voluntary slave of Duda and Pier. Mother's daughter. Brother's bro. Road tripping and budget travel master. Fan of turkish coffee. Into hats. In romance with Italy since 2015. You offer an adventure, i say "yes please"

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: