Otkrivanje Italije, deo 3: Ma prima un’ cafe i kako je Karavađo postao vajar


“Ma prima un’ cafe!”, reče on, dok sam ja bila zauzeta brojanjem svih statua postavljenih između visokih stubova Piazze del Plebiscito, nazvane po plebiscitu iz 1860. godine, koji je Napulj uveo u Ujedinjeno Italijansko Kraljevstvo. Paolo me je pratio, prepričavajući priču koju je izmislio njegov otac, o raspravi između tri statue koje su stajale jedna za drugom. Stoga, sada nemam pojma o stvarnim pričama figura koje stoje tamo, gledajući na prostrani trg. Jedino što znam da ta tri gospodina, italijanskih ili španskih plemića, ozbiljno raspravljaju o svom uriniranju na trgu. Na kraju polukruga sa statuama, okrenutih prema crkvi Svetog Fransisa Paola koja neverovatno podseća na rimski Panteon, zaustavili smo se da popijemo kafu u Gran Kafe Gambrinusu.

Kafe-restoran, nazvan po liku koji simbolizuje srdačnost, dobro raspoloženje i joie de vivre, osnovan je u 19. veku i specifičan je simbol Napulja i njegove kulture ispijanja kafe. Mesto je svakodnevno prepuno lokalaca koji dan započinju kafom i jednim od, kako se meni činilo, milion različitih peciva i kolača razigranih imena poput sfogliatelle, cannolini, crostatini con fragolini i mnogim drugima. Dok sam pokušavala da naručim espreso, stojeći u redu ili, bolje rečeno, razuzdanoj gomili, koja maše, viče, baca novčiće na pult i, konačno, ispija kafu, primetila sam da neki ljudi plaćaju određenu sospeso kafu prilikom izlaska. Sospeso kafa je „kafa na odloženo“ koju plaćate nekome ko sebi ne može da je priušti. Tako, na primer, platite dve kafe, popijete jednu dok se druga ostavlja za kasnije ako nakome zatreba. Ovaj mali dobrotvorni čin, tradicija stara preko 100 godina, sve je što trebate znati o Napolitancima. Koliko su zapravo brižni i osobeni i, najvažnije, kako kafa ovde predstavlja neprikosnoveno pravo, koje pripada svima i treba biti dostupno svakome. Za sve Italijane, posebno Napolitance (koji su druga vrsta), dnevni unos kafe, u više navrata, predstavlja više od ičega nezaobilazni način života. Glavna ideja je da kafa bude kratka, jaka i puna pene, zbog čega je pult uvek prepun ljudi koji kafu piju brzo, al volo (u hodu) i jure van. To je deo, kako ga ja nazivam, Svetog Trojstva Italijana: 1 -Pijte samo vino i vodu uz obrok, pritom NIKADA ne naručujte vodu iz slavine; 2 – Ne stavljajte kečap na testeninu / picu (ananas ne pominjite, ni za živu glavu); 3 -Popijte kafu stojeći, u dva gutljaja. Poslednja stvar me je najviše iznenadila, jer sve što sam ikada čula o Italijanima je da su veliki hedonisti, veoma ležerni, dolce far niente protagonisti. Ispostavilo se da je ovo istina u svakoj životnoj situaciji, sem u ispijanju kafe. U tome su Italijani začuđujuće brzi i efikasni. Prekršila sam treće pravilo Trojstva i sela da uživam u svom espresu uz crostatini con fragolini (obožavam ovo da izgovaram), ali, u moju odbranu to sam učinila samo da bih propisno uživala u enterijeru restorana, koji vrišti boemštvinu art nouveau stila sa visokim plafonima dekorisanim freskama, somotnim crvenim stolicama i zavesama, zlatnim rubovima zidova i klavirom na samom kraju.

Paolo mi je rekao da završim kafu i ponosno dodao da me vodi da vidim jedno italijansko remek-delo, čuvenu skulpturu Hrista, za koju je bio ubeđen da sam već čula. Pitala sam, a verujte mi nemam pojma zašto, je li to nešto od Karavađa (koji je slikar, a ne vajar i ja to znam). Kunem se, pomislila sam da će da me ostavi samu, nakon što me je iznenađeno pogledao pa, gotovo zgrožen, podigao svoj kaput, prekrstio ruke na leđima i bez okretanja nazad izašao ravno s’nosom prema nebu (iskreno, nemam pojma kako ovaj čovek ne pada češće s’obzirom da nikad ne gleda ispred sebe). Tek nekoliko ulica dalje počeo je da priča sa mnom, a verovatno bi počeo i ranije da se nisam povremeno smejala njemu i njegovoj povređenoj umetničkoj duši. Kapela Sansevero, pretvorena u muzej sa, ja ne kažem često „ must see“, ali u ovom slučaju – MUST SEE umetničkim delima koja se zovu Skromnost i Hrist pod velom, Koradinija i Sanmartina. Da, sada im znam imena i znam ko je ko, da. Kada gledate Hrista ispod vela koji je pripijen uz njegovo telo, jasno otkrivajući njegovo mirno lice, njegove natečene vene, tanke ruke, otvorene rane i ligamente, ne možete da se ne zapitate je li to zaista samo skulptura, razmišljajući koliko realistično deluje. U realnosti je, u potpunosti isklesan u mermeru u jednom bloku kamena i nije stvoren usled dejstva nekog posebnog, alhemijskog procesa kao što legende nalažu. Mada, ruku na srce, nisam smela da ga dotaknem, te da se i stvarno uverim, tako da ovo i dalje ostaje jedna od mogućnosti. A i, ko još ne voli malo misterije?

“To je bio tvoj Karavađo”, reče Paolo, podsmevajući mi se dok smo izlazili iz muzeja. Shvativši kako sam bila glupa mešajući, bukvalno, babe i žabe, odgovorih u istom maniru: „Super je bio … ovaj, Karavađo“.

Published by ratomirovna

Travel gal. Storyteller. The voluntary slave of Duda and Pier. Mother's daughter. Brother's bro. Road tripping and budget travel master. Fan of turkish coffee. Into hats. In romance with Italy since 2015. You offer an adventure, i say "yes please"

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: