Otkrivanje Italije, deo 2: Uspinjanje uz čizmu i slojevi Italije


Na vrhu italijanske čizme nalazi se ostrvo u obliku trougla, zemlja poslastičarskih delikatesa, glasnih ljudi i Kuma, filmskog i stvarnog. Mesto odakle važnost familije i bakica koja vam gura hranu u lice, na svakom koraku i u svakoj prilici potiču. Tamo gde su afrički narodi, nekada – osvajači, sada – migranti preduzeli i preduzimaju prve korake u potrazi za novim zemljama i svetlijom budućnošću. Zemlja večno vedrog neba i plavog mora, toplih, ležernih ljudi, dolce far niente (umetnost ćosanja) u svom materijalizovanom obliku. Zemlja sa imenom Sicilija.

Jeste li čuli za sfoljatele? To je slatko pecivo, napunjeno mekim, belim, sirastim punjenjem i ima ukus raja. Ne preterujem. Bukvalno raj na tacni. Sfoljatela je napravljena od desetak, i više, tankih slojeva lisnatog testa koje obavija meko mlečno punjenje i ponosni je proizvod juga Italije. Italija, a Sicilija posebno, je jedna velika sfoljatela, sa mnoštvom slojeva raznolikosti, u kulturi, ljudima, dijalektima, hrani, koji pokrivaju i grle jedinstvenu, toplu italijansku dušu i šarm na koji niko nije imun.

Vladavina Etne i zemlja sto ljudi-sto ćudi

„Znaš li zašto zgrade izgledaju tako tamne i prašnjave“, pitao me je Paolo dok smo prolazili Katanijom na putu do podnožja Etne radi degustacije vina na njenim padinama. Razmišljajući o tome što bi mogao biti razlog, jedino što mi je palo na pamet je bila baš Etna koju sam posmatrala i prašina koju šalje okolo dok iskašljava lavu. „Je li to Etna?“ pitala sam, na šta je Paolo potvrdio klimajući glavom, dodajući „Etna je, znaš, tipična Italijanska majka. Gleda sve sa visine, kudi i štiti, poseduje i definiše sve i svakoga oko sebe, vodeći računa o zemlji i ljudima. Ali, kad se jednom naljuti, bolje trči i ne osvrći se“. Italijanske majke zaista jesu veoma autoritativne i jednom kada imate priliku da ručate ili večerate u jednoj italijanskoj kući, pomislićete da matrijarhat nikada nije ni nestao. Glasno govore i obavezno šefuju, a ako ne možete da im sami pomognete bez da vam se to traži, onda bolje sedite ili se sklonite da ne smetate, da vas ne bi same odgurnule. Naravno, to nije jedino što rade, nakon što sve pripreme, kada sednu sa porodicom vidi se koliko su brižne i posvećene i zapravo su lepak koji drži sve zajedno. Ona viče na tebe jer te voli, tako je jednostavno. Etna је, s’druge strane, kako primećujem, s’ vremena na vreme samo željna pažnje. Uživa da drži ljude u neizvesnosti. Da li će uništiti sve oko sebe ili će se samo malo zakašljati, čisto da sve podseti na važnost svog prisutva? Nikad se ne zna. Tačno se može reći da je žensko, zar ne? Skuplja sve u sebi neko vreme, a onda, kad joj je dosta svega, obično zbog neke sitnice, izbljuje vatru i zapali sve oko sebe. Dok, Vezuvio, s’ druge strane, predstavlja tipičnog muškarca, on izbaci sve iz sebe momentalno, tražilo se to od njega ili ne, a onda legne da dremne ili gleda TV.

Putovali smo iz Sirakuze, penjući se uz čizmu, zaustavljajući se s’vremena na vreme na ponekom mestu, uživajući u pejzažu, sa krajnjim ciljem da stignemo do paznate bella Napoli. Jednom sam negde pročitala da je „Mediteran – mesto sukobljenih duhovnosti “ i to ne može dočarati niko više nego što to čini Sicilija. Čitavo ostrvo je vekovima bivano građeno, osvajano, gubljeno, poklanjano, pozajmljivano, rušeno, obnavljano, viđeno kao zaklon, nadahnuće, dom, da bi danas ostalo kao spomenik svim onim vremenima i svim onim ljudima koji su proglasili vlasništvo nad njim, ostavljajući svoj trag iza sebe. Grčki hram u Sirakuzi je vaskrsao u katedralu, okružen drvećem crvene pomorandže koje su Arapi doneli u grad tokom svojih osvajanja. Glavna zgrada Univerziteta u Kataniji, koja datira iz 17. veka, stoji kao veličanstveni primer barokne arhitekture čiji je izgled upotpunjen detaljima Etninog letećeg pepela. Grčko pozorište na vrhu brda u Taormini, bivšem Tauromeniumu , bivšoj Al-Muiziajni, postaje park, terasa sa pogledom na svetlo, tirkizno, Jonsko more i najvažnije, mesto gde je Niče napisao „Tako je govorio Zaratustra“. Sicilija je jedna velika kafana, ogromna raskrsnica, mesto susreta kulture i ljudi, gde se mešaju i suprotstavljaju, popiju po koju čašu vina više, zagrizu panini, razmene koju reč, a potom sočno opsuju u ime svojih bogova, pobegnu u žurbi, samo da bi se sutradan vratili i uradili sve ponovo. Unapred mi je nedostajala dok sam još bila tamo i uživala u svemu što me okružuje, pokušavajući da trepćem manje nego obično, da ne propustim nijedan detalj, ostavljajući oči na oštećenoj fasadi, jednostavnim ljudima i moru, za koje sam mislila da je najplavlje koje mogu naći, sve dok nisam stigla u Napulj.

Promenim se prebrzo: moje danаs opovrgava moje juče. Kad se uspinjem, često preskačem stepenike i nijedan korak mi to ne oprašta.

– Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra

Published by ratomirovna

Travel gal. Storyteller. The voluntary slave of Duda and Pier. Mother's daughter. Brother's bro. Road tripping and budget travel master. Fan of turkish coffee. Into hats. In romance with Italy since 2015. You offer an adventure, i say "yes please"

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: