Dobra stara vremena


„Kako možeš da budeš sigurna da Bog postoji? Ili bilo koja vrsta reinkarnacije? Ili čak život posle? “, pitala me je Milena, onda kada smo zajedno živele u Beogradu. „Zato što prosto ne mogu da zamislim kako jednostavno prestajem da postojim. Moj duh, duša, sve što sam stekla u ovom svetu, sa ovim mozgom i ovim srcem ne može tek tako da nestane. ” , odgovorila sam, razmišljajući kako život ne može samo, tek tako, da se isključi, bez da pronađe neki drugi oblik, da se reciklira. „Shvatam šta hoćeš da kažeš“, nastavila je Milena „ali šta ako to može da se desi? Vidi, ja to gledam ovako, seti se svih onih priča koje ti je pričala tvoja mama, o stvarima koje su joj se desile, svesna si ih zar ne? Znaš način na koje su se te situacije desile i znaš sve detalje o njima? Ali, nisi bila tu da ih i sama doživiš, tada nisi ni postojala. Tada nisi bila ovde, isto kao što nećeš biti ovde ni za 100 godina … “
Premotavala sam Milenin i moj razgovor od pre nekoliko godina, dok sam koračala ka ogradi koju sam prepoznala sa slike, na malom trgu na ivici Vltave, posmatrajući dugački, tamni most preko nje i visoku katedralu koja se uzdiže iz tvrdjave na vrhu brda. Čak se i vreme, oblačno i maglovito, poklapa sa onim sa fotografije, snimljene na istom ovom mestu, pre tačno 25 godina, sa mamom koja se, oslonjena na istu ogradu u svojoj svetlo sivoj bundi, smeška mom ocu iza fotoaparata. Posetila ga je, kao što je to obično činila kad god bi se uželela njega ili Praga, ovog puta na kratko, s’obzirom da je sezona setve, a ona je bila jedina pomoć svom svekru, mom dedi, pomažući mu u polju.
Kada je prvi put došla u selo u kom je tata odrastao, mislila je da je to samo privremeno, toliko da upozna svog svekra i rodbinu, nakon čega će otići u Beograd ili neko drugo mesto gde će se moj tata zaposliti. Jer, udala se za njega, a ne za njegovu porodicu i uvek bi to ponavljala savetujući me da izaberem muža koji će biti na mojoj strani i povesti me sa sobom gde god da ide.
Prošlo je već sedam godina od tada, a ona je još živela u selu sa svojim malim dečakom, mojim bratom Goranom. Otac je radio za građevinsku firmu u blizini Praga i bio je uglavnom van na po nekoliko meseci, ostavljajući je na selu, koje je za nju, gradsku devojku, izgledalo kao da je otputovala nazad kroz vreme ili do paralelnog univerzuma. Nije bilo kupatila, morala je da deli kuću sa familijom svoga muža, poznavajući malo do nimalo srpskog, radila je u polju, čistila štalu i hranila životinje i prala prljave pelene i garderobu na izvoru hladne vode u blizini kuće. Ipak, mislila je, ovo je samo privremeno. Tata je zarađivao dovoljno da kupi novu kuću negde i ona je planirala da, čim rodi drugo dete, nastavi da studira i nađe posao.
Goran je tog aprila 1992. proslavio svoj sedmi rođendan , dok su meni tek počela da se razvijaju pluća u maminoj utrobi. Uveliko sam je već šutirala u stomaku kada su Goran i ona uhvatili voz iz Beograda za Prag kako bi videli tatu pre nego se rodim. Jugoslavija je u to vreme bila zemlja mogućnosti sa najcenjenijim pasošem na svetu, a Beograd, njen glavni grad, smatran je slobodnim, progresivnim i jednim od najmodernijih gradova Evrope. Zbog toga je i napustila Sovjetsku Rusiju i preskočila gvozdenu zavesu kako bi stvorila novu priliku za sebe i svoju buduću decu.

Bio je to prohladan aprilski dan, ali nju nije bilo briga, bila je presrećna što ima priliku da prošeta srcem Evrope sa svojim momcima, milujući povremeno stomak, nadajući se da će, ovog puta, da dobije devojku u svom timu. Vazduh je bio svež, a ulice su bile, za razliku od danas, dovoljno puste kako bi Goran isprobao svoj novi bicikl koji mu je tata kupio. Prešli su most zaustavljajući se pred Narodnim pozorištem sa zlatnim krovom i kočijama na uglovima spremnim da polete u sivo nebo, odakle su skrenuli prema jezgru grada, sa starim kamenim mostom na njegovom rubu. Čitala je imena prodavnica i nazive ulica, jednu za drugom – Narodni, Betlemska , Karlovi Lazne , vežbajući svoj izgovor, pre nego što su stigli do spomenika Smetani, koji je sedeo na sredini malog, polukružnog trga postavljenog nad mutnu Vltavu. Hodala je oko spomenika, pravo do ograde, ne skidajući pogled sa statua postavljenih čitavom dužinom mosta ispred nje. “Okreni se”, rekao je tata i uhvatio moju, 25 godina staru majku i 8 meseci staru mene, svojim fotoaparatom, nasmejane i bezbrižne, ispred Karlovog mosta.

Eto mene, 25 godina kasnije, stojeći na istom mestu, brojeći iste statue na mostu preko iste mutne reke, sa mislima čiji zvuk nadjačava zvuk njenog glasnog toka.

Pre 25 godina, ubrzo nakon što se mama vratila i nakon što sam se rodila, počeo je rat, raseljavajući ljude i teritorije i ostavljajući i sve i svakog opustošenim, moj deda je tragično umro, a moj otac je odlučio da se vrati u svoje selo i da više nikada ne odlazi, posmatrajući kako se ostatak njihovog novca topi u alkohol, utapajući se polako u svojoj tuzi. Mama je ostala uz svoju porodicu i muža, a ubrzo nakon, na svoj status domaćice dodala i titulu samohrane majke. Muzeći krave, sejući i žanjući, posmatrajući kako se njen i identititeti njene dece menjaju sa menjanjem političkih tokova i stavova i gledajući kako društvo postaje sve siromašnije i iskvarenije, ona bi se stalno sećala i pričala o Pragu pitajući se šta bi bilo da su ostali tamo.

Evo mene, 25 godina kasnije, stojeći na istom mestu i razmišljajući kako je čudno što sam bila ovde, pre nego što sam zapravo bila ovde.
„Bog onda mora da postoji.“ promrmljala sam gledajući patke koje plivaju uprkos toku reke, „Život posle onda mora da postoji…“

U slučaju da je to tačno, onda ti duguje više sreće i bolje okolnosti najdraža majko.

Published by ratomirovna

Travel gal. Storyteller. The voluntary slave of Duda and Pier. Mother's daughter. Brother's bro. Road tripping and budget travel master. Fan of turkish coffee. Into hats. In romance with Italy since 2015. You offer an adventure, i say "yes please"

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: